I
Prođe i ovaj dan.
Brojim,
Kao vojnik-regrut.
Sve se nadam da će me pustiti iz kasarne,
Iz teskobe,
Da te vidim,
Da vidim tvoj osmeh,
Da me obraduješ.
Brojim sigurno,
Uvežbano,
Nisam preskočio nijedan dan,
Samo sam čekao da prođe.
Ponekad zamislim sebe,
Kada sam posve siguran da je zaminuo,
Kako odmah preskačem ogradu.
II
Čekam ko zapeta puška,
Ko metak u cevi,
Živim u strahu,
Bauljam po mraku.
Gunđam,
Proklinjem sudbinu,
Kao da mi ona nešto može pomoći
Kao da je to u njenoj moći,
Kao da to ne zavisi od noći.
Sastavljam srce,
Lepim na njemu,
Sa obe strane,
Po jedno ogledalce
Sa tvojim likom,
I radujem se, kao pesnik,
Samo zato što mi je Gospod
Dozvolio da živim.
III
Pravimo planove u pesku.
Crtamo život.
Gradimo zamkove.
Pokoji stariji obešenjak prođe
I namerno pogazi naše tvorevine.
Njegovim stopama pođu oni odvažni.
Ni za koga od njih ne čuje se i ne sazna ništa.
Tako, sve do proleća,
Kada reka reši da sa svima izravna račune.
Nadođe i odnese sve živo i mrtvo,
I sve namiri.
Potom se pojave novi obešenjaci
Prošetaju obalom,
A dođu i oni stari.
Posmatraju zalazak sunca,
Dok mi virimo
I s nestrpljenjem čekamo,
Da pukne,
Prvi poljubac.
IV
Prošlo je dogovoreno vreme,
I ono koje nije dogovoreno.
Dakle, ništa ne postoji.
Ostaje mi da ponovo čekam Uskrs.
Ko Ga dočeka, veseliće se.
Teške budale može da odnese
Samo velika voda.
V
Ako nešto radiš radi kako valja,
Guraj do kraja.
Ako živiš neki život,
Nemoj smetnuti s uma,
Najgora varijanta je, ona.
Pusti joj na volju,
I njemu i njoj.
Neka te ispipa i ispita.
Zadovolji njene porive,
Ionako je sve to tvoje i ničije.
Znaš da ne voli da čita,
Ali voli da joj šapućeš.
Posle toga sve dođe na svoje mesto.
VI
Putuj igumane,
Ovde je tvoj čuvar prolećne kiše.
Sipa kao iz kabla.
Premrežio sam nebo.
Nema ni belog ni plavog anđela.
Sam sam na nebu.
Lelejem se kao vejka,
Sedam uz Golemi Stol,
Kusam svoje gorke suze,
Dovoljno za poduhvat u poeziji.
Matori mi je ostavio ključ od kiše,
Da sperem ljagu sa našeg imena
I sam da se okupam.
Možda će ljudi poverovati
Da sam rođen
Kao vidovnjak, prorok, roker ili mesija.
Sa neba kao u neko staro vreme,
Silazi pauk, stari hajduk, čekao je muvu zunzaru,
Ali mu se ispod provukao poganac,
Bežeći pred zmijom,
Koja mu je pomrsila konce.
Upada u sopstvenu mrežu
I tone u zaborav.
Kakva veličanstvena (pr)osveta.
Za kim onda ovolika kiša?
Pesnik je davljenik koji se hvata
Na muku.
VII
Sanjam te,
Premeštam te iz sna u san
Bežiš mi,
Kao srna,
Iz tog sna
Gledaš me.
Želim te,
Znam da hoću.
Hoću, hoću, hoću.
Hoću sada,
Hoću odmah,
Hoću,
Hoću te.
Hoću ‒ neću!
VIII
Vreme se pojavilo sa pojavom ljubavi,
Ali o lepoti se samo naklapa.
Sećamo se samo ružnih stvari.
IX
Za pesnike ne postoji prostor,
Sem pesničkog u kome smo stalno zajedno.
Pesnik je zauzeo busiju na samoj ivici,
Čeka u zasedi iznenadnu pojavu stiha.
Kao iskusan lovac on zna da uhvaćeni
Ili odstreljeni stih,
Neće završiti u njegovom loncu
I tome se unapred raduje,
Kao da je ugledao pravu pesmu.
U međuvremenu čeka da počne
Da se topi lanjski sneg.
X
Još uvek sam u zasedi.
Lovim život.
Ne ide mi baš, traljavo.
Ako ga slučajno uhvatim,
Metnuću ga u pesmu.
Neka se tamo davi
Sa onim blesavim stihovima.
Samo treba sačekati
Da život baci ključ.
XI
Moj život će se zlopatiti
I posle moje smrti.
Slabo sam šta učinio za njega
A bogme, ni on za mene!
Jednog dana smiriću se,
A sa njim će biti teško i posle,
Kao što je bilo teško živeti.
XII
Pogledam fejs, zvirnem,
Kao nekada kroz ono prozorče,
Što gleda na sokak.
Nema nikoga, samo oblaci,
XIII
Straćio je civilizacijsko vreme
Da bi naučio da jede, da spava,
Da ne piški u gaćama,
A nikako da nauči,
Kako da umre, a da mu nije ništa!
XIV
Čoveku je uvek teško
Zato što nije utuvio,
Da nema probe.
Sve se dešava prvi put.
Hteo je da ode tamo,
Pa da se vrati na gotovo.
XV
Na čoveka najviše utiču mrtvi,
Žive ne ume da pročita,
Ili ne uspe.
XVI
Za sve postoji krivac
Ali, uvek je kriv neko drugi.
Čovek se grešan rađa,
Čovek i žena sve rade u grehu.
Kakva užasna doktrina.
A, ako ćemo pošteno
On je kriv za sve.
Pa, i za ljubav.
XVII
Život koji je Njegova misao,
Po nekima veličanstvena,
Po drugima teška,
Po trećima,
Sad i treći, četvrti, i...
A mene niko nikada ništa nije pitao
Šta ja mislim o njemu
I zašto se on na početku
Sa svakim poigrao
Potom ga ostavio
Da od blata umesi igračku
Sa kojom bi se igrao
Do kraja života,
Kao što to čini sirotinja
U mom selu
Od kad je veka.
XVIII
Život, kao svaki život
Na početku,
Kao na svakom početku,
Beše ljubav.
Jedva su čekali da nešto stvore,
Da nešto razore.
Upetljali su se,
Kao što život i ljubav vazdan čine
Iz ljubavi, naravno.
I evo dokle smo stigli.
XIX
Mrsim.
Volim da mrsim.
Mrsim dok ne smrsim.
Ali život kad ti smrsi,
Ne može ni Sveti Petar da razmrsi.
Okani se toga
I počni da mrsiš.
Ne možeš sve da razmrsiš,
Ali možeš da promrsiš,
Pa i da umrsiš.
Ako moraš da mrsiš,
Mrsi kosu.
XX
Čovek je misao čiji život je zarobljen
U čovekovom telu
I ona sve vreme pokušava da se oslobodi stega.
Otuda kao posledice te borbe
Vidimo manifestacije
Jednostavno nazivamo ih bolesti.
Vidite da su to vesnici slobode
Za njih smo izmislili sve najgore reči
Navodno pokrivaju tu misao.
Reč je u stvari samo o perju
Koje čoveku ne omugućava da leti.
Zato, kada on to poželi
Mora da se dovija.
XXI
Retko će ko pljunuti na njega
Čak i kada je zaslužio.
Život svi veličaju,
A on je toliko komplikovan.
Pošteno rečeno,
Nije ništa.
Slike na ikonama su prilično statične,
Ali život se i tamo udenuo.
Pošteno rečeno,
Osim njega,
Drugo se ništa i ne vidi.
XXII
Čoveku je dosta to što ima
Ali on ište još.
Nekim ljudima nije dosta jedan život,
A neki su proćerdali po nekoliko života.
Neki su skloni da uzmu tuđi život,
Ne umeju sa svojim.
Njih jednostavno zovu bitange.
Drugo ime im nije ni potrebno,
Samo biste trošili reči,
A ima toliko dobrih ljudi
Koji zaslužuju jednu reč
Od koje se pravi pravi čovek.
XXIII
Život ne trpi gluposti
Sa njim se nije šaliti.
Ako ne podnosi sebe,
Kako će podnosti tebe.
Možete misliti koje gomile tekstova
Su napisane o tome,
A da bi se stvorio čovek
Dosta je bila samo jedna reč.
Verujte.
XXIV
Tu sliku da zaboravim ne mogu,
Taj prvi poljubac.
A trebalo mi je mnogo godina da shvatim,
Zašto ga zovu prvi.
XXV
Sa životom bi trebalo raščistiti na vreme,
Ili ti ili on.
Neki uspeju da se sa njim nagode,
Neki naprave podelu igračaka,
Meni bombice, tebi krpice.
Šetaju besposleni
I misle da je to život.
Blago njima.
A šta ja tražim pored reke?
XXVI
Pesnik je izmislio Boga
Da ne bi ljudi pomislili
Kako on razgovara sam sa sobom.
Dakle,
Reč je o doskoku.
XXVII
Ne nađoh čoveka
Bejah primoran,
Sateran u tesnac sopstvene kože,
Da razgovaram sa sobom,
Ili da izmislim nekoga
Kome bih poverio reč,
S kim bih po koju prozborio
To ti na isto dođe,
Ili na isto izađe.
U svakom slučaju je
Kao i u svakom drugom,
Isto.
XXVIII
Niče Ga je likvidirao
Ja ne mogu da dignem ruku na Stvoritelja.
Ne razumem ni druge
Koji su spremni na takav poduhvat.
Šta im smeta čovek,
Što ga ne ostave na miru.
Život je lep i bez njega.
Problemi su u (s)hvatanju.
XXIX
Hvatam snove za gušu.
Borba je žestoka,
Sa životom sve izmiče,
Izmigolji se kao riba
I nestane u dubinama.
A onda, da čovek nije doživeo
Ne bi verovao,
Svi se razbeže.
XXX
Pamtim kada sam se zaljubio
Sećam se kakva sam budala bio
I to mi je najdraže sećanje.
Pamtim i prvi poljubac,
Bili smo crveni kao bulke.
XXXI
Baš sam uzbuđen,
Danas ću prvi put u životu slaviti
Sedamdeseti rođendan.
Prijateljica iz Švedske mi čestita i savetuje,
Srećna Vam premijera
I neka Vam dugo bude na repertoaru.
Prijatelj me teši,
Prvi put je najteže.
Konačno, sve se svodi na čestitke,
A niko da mi pokaže put.
Bar sam pokušavao.
XXXII
Cele noći sam smišljao šta da im kažem
A da se niko ne naljuti.
Njihove želje sam jutros ostvario.
To je bar lako,
Zažmurite i ljubite koga hoćete,
I to koliko hoćete.
Pa ponovite.
XXXIII
Otvorite prozorče,
Ono prema sokačetu,
Gde život šeta, kao paun.
Ako ste na njega ljuti,
Možete reći, onako u sebi,
Šeta kao onaj golub.
Udahnite,
Zažmurite
I zaronite.
Mica kaže, U sebe,
Dragan kaže, U život,
Verka kaže, U svakodnevnicu,
Možete reći šta god vam je drago,
Ali to što budete rekli,
Ništa vam ne vredi.
Sačekajte da život baci ključ,
Sipajte,
I ako hoćete da p(r)ogledate,
Popijte naiskap
I sve okrenite naopako.
XXXIV
Istina je iluzija,
Kao i život,
Kao ljubav.
Bije u glavu, kao u tupan,
Pa prestane.
Pa opet, dddddd!
Pa prestane, kao da sluša eho,
A sluša.
Pa opet, dddddd!
Pa prestane, pa opet,
Pa prestane, pa opet, dddddd!
Taman pomisliš, a ono, ddddd!
Nikad da prestane, ddddd!
Prođe neko vreme, pa ddddd!
Prođe i neko duže vreme i iznova ddddd!
Pa, pa, ddddd!
Kao da letim, a vučem se kao puž,
Samo što nemam rogove.
Iluzija je gorivo na kome čovek opstaje.
Idem sada sa tobom
Da hodam pored Nišave,
Moraš me pridržavati.
Nišava je letos mutna,
A ja se zanosim.
Cmok, cmok, cmok!
Život se ne kuka.
Put se putuje,
A život se živi.
Možete i da ga prokunjate.
Ali to može i (svaki) pas.
Zanosim se,
Ali se ne bojim pada.
Prvo, zna se da ću pasti na zemlju,
Apsolutno.
I to će biti pred njene noge.
Kud ćeš veće sreće.
Drugo...
XXXV
Naše je
Da sastavljamo svetove
I da krpimo rupe na duši,
A to se može samo pesmama.
Dakle, što veća rupa to bolja pesma.
Ako je rupa duboka,
Svašta se tamo može nagurati.
U jednu dušu i više od života može da stane.
Ne dozvolite joj da ode
Ostaćete bez duše,
I u godinama koje slede
Padaće kiše gorkih suza.
Za potop već znamo ko će biti optužen.
Sve se zna, samo ljudi nisu još otkrili,
A kada im se to desi,
Po pravilu, kasno je.
XXXVI
Namakoh novi san da bih smislio novu priču
Kakvu svet nikada nije čuo:
Život je dobra misao
Koja se priča,
Samo prijateljima.
Ali misao je kao pas lutalica,
Nikada nisi siguran
Da li će te capnuti.
Lepša je ona priča o prvom poljupcu,
Ali mi je opet pobegla.
XXXII
Kada je u pitanju prvi poljubac
Uopšte se ne sećam
Sa koje strane je te večeri padalo sunce.
Sećam se da je bilo toplo.
Veoma.
XXXVIII
Kada je reč o tom prvom poljupcu,
Otvorenih usta,
Slušao sam od starijih razne priče,
Od toga da je najslađi
Pa do toga da vam tog trenutka rublje samo spada.
Kada je to trebalo stvarno da se desi
Bili smo potpuno zbunjeni.
Možda bi sve bilo lakše da smo znali
Gde da sklonimo noseve.
XXXIX
Koga sada da pitam
Kad se čovek izgubio.
Uspravio se da ne bi bio majmun,
I sada baza okolo kao budala.
XL
Iskren da budem
Imam problem sa prvim poljupcem,
Nikako mi ne izlazi iz glave.
XLI
Legoh da mrem
Nosio sam se mišlju
Da i to probam.
Ispostavilo se ipak da
To nije baš dobar put donde.
Najbolje je da se živi,
Reče mi otac,
Koji je tu dilemu i što – šta još davno preturio preko glave,
I još mi kaza da za to nismo mi krivi.
XLII
Istorija našeg naroda počinje sa prvim poljupcem,
To nije nikakva tajna,
Svi znaju,
Ali jedni ćute,
A drugi iskrivljuju istoriju.
Kažu da smo odnekud došli.
XLIII
Ne znam šta ću sa sobom
Prebirem po knjigama.
Izgleda da se tajna o prvom poljupcu krije od mene
U nekoj drugoj prašini!
Počeću da sanjam ispočetka.
XLIV
Život leluja na krivom drvetu,
Da li mu je tamo ugodno,
To samo on zna.
Dužina života zavisi od njegove težine,
Od konopca, od drveta, od vetra,
Pa, čak i od toga,
Da li će se neko setiti
Da ga skine!!
Dok se nije upiškio od straha.
Za utehu:
Veliki ljudi se ne kače na tanko drvo.
XLV
Nezavisno od njihovog umetničkog doživljaja,
Da su ljudi zapamtili šta im se desilo
Tokom prvog poljupca
Ne bi ga više ponavljali.
Srećom, ljudi su kratkog pamćenja,
(Sve sami ponavljači,)
A i oni koji nisu,
Naprave se ludi, pa ga skrate,
Samo da bi ugodili svojim miljenicama.
Što se ženskog pamćenja tiče,
U ovom trenutku vam o tome ne mogu ništa reći.
Bio sam pizda, a nisam bio žensko!
Slika Aleksandar Sigov
